***
Ja imam novu
frizuru. Ona ima novu plastičnu sisu. I drži je u ormaru, pa mi pokazuje kad dođem.
Mogu je malo taknut? pitam, pa se izrugujemo plastičnoj sisi (jednoj) kao da je
ne znam kako smiješno kad prirodan dio tijela zamijeniš onim silikonskim. Vraća
sisu u ormar i kaže: Jedva sam čekala da dođeš pa da pobignemo odavde.
U tramvaju
je neka bakica gleda u oči, otvoreno, da je posrami. M. je još mlada, red bi
bio da ustane starijima. Ali i M. i ja znamo da će je većina iz tramvaja
višestruko nadživjeti. To ne zna jedino bakica. Zato gleda u M. i čeka da joj se
ustane.
Pijemo kavu
u neboderu, pa idemo na ćevape. M. je odrasla u dolini Neretve, ali ne voli
ništa što je zdravo, makar se ne može reći ni da je sklona porocima. Osim što
skuplja parfeme, a u zadnje vrijeme porok joj je i kad sa mnom ili T-om pobjegne
do grada pa ga pogleda drugim očima, onima koje žive, a ne umiru javno i pred
svima. Dok su još mlade.
Povjerava mi
svoju tajnu. Ja slušam. Ona čeka. Ja ništa.
Baš smo se
nekako zbližile.
***
A. je deset
godina stariji od M. Muškarac baš kakvog je htjela, pa se zaljubila. Kad je
imala 24, kao ja sad, M. je već imala dvoje djece. Sad ih je petoro i to je
život baš kakav je htjela. Posebno sad kad je sve gotovo. Živimo zajedno nas
troje (T., I. i ja), u različitim formacijama, prvo 1+1+1, onda 2+1, a M. i A.
nam navraćaju svaka tri mjeseca.
Nema ničega,
kažu b.o, M. cvrkuće, pleše po dnevnom boravku. Šta znači b.o.?, pitam. Bez
opasnosti, odgovara ona. Meni je drago, ali sam zbunjena. Kako bez opasnosti
ako je prošli put bilo... čudim se naglas. A. me vojnički prekine – rekli su
bez opasnosti, znači bez opasnosti. Kimnem glavom pa i ja zacvrkućem. S gosn vojnikom
nema pregovaranja. On je faca.
***
Jako je
slabo, kaže mi A. telefonom. Sjedim u hodniku na podu, rentali smo novi stan i
meni je u nosu nepoznati miris ranijih stanara. Doći ćemo T. i ja za vikend, odgovaram.
Ne znam je li za vikend kasno. Neće ti ona toliko izdržat, odgovara A.
vojnički. Doći ćemo sutra, kažem. Sjedamo u autobus štufo, bez entuzijazma.
Lipanj je, lijep dan. Obukla sam crvene tregerice i majicu kratkih rukava sa
stripom na prsima. Odjednom mislim kako sam neprimjereno odjevena. Za karmine,
prije karmina. Za oproštaj. Zapravo, za oproštaj bi ova kombinacija mogla biti
idealna. Vozimo se 600 kilometara. Možda i više. Preskačemo roditeljsku kući.
Sad nam nije bitna. Ali ja ipak kroz prozor gledam u tom pravcu.
***
Gužva je
dolje. Svi razgovaraju, svi bi nešto, a nitko ne zna ništa. Moja teta mi
pokazuje ruku...zatvara dva prsta. Kaže: sad sam kljasta. Ja ne znam šta da joj
kažem, boli me njezina metafora. Kako tek onda boli nju?
Tribaju mi
za lito još dvoje bermude, jedna košuljica lipa i dvi-tri kratke majice, to mi
je dovoljno, kaže M. Sve kimamo glavom. Prenaglašeno kimamo, da dokažemo da joj
je ostalo budućnosti, barem mjesec-dva. Sve smo žene. Neke je kupaju. Gledam M.
tako golu pred sobom i okrećem glavu, gledam u prazno, u onu kasetu koju je J.
donijela iz Australije jer nije bilo dovoljno da sestri pošalje ulje ili prah
kostiju morskog psa. Neće joj pomoći ni kad dođe, ali doći će. Jer to je zadnji
put da je dočekuju u ovom sastavu. Pa gledam u J-inu videokasetu samo da ne
gledam u spolovilo moje starije rodice koja više ne zna za sram otkad misli
samo o opstanku. Gledam i u J. Izgleda senzacionalno, nikad mlađe, i nikad
tužnije...
Samo da
dočekam jesen, da moj mali krene u prvi razred, govori M. i mi kimamo. Bez
riječi.
***
Evo moje
ljubavi, nasmije se M. dok se A. približava krevetu. A. se naginje pa je
poljubi. Ljubav njena, kaže netko. Meni je neugodno što opet gledam nefriziranu
sliku tuđe intime. Trenuci odbrojavanja. Nema vremena za odgađanje.
Mama, na
ormaru ti je ona kutija sa zlatom, lančićima od krštenja i pričesti, kaže M.
Nemoj, Marina, kaže moja teta i svi već skaču da je utješe. Pusti, majko, moram
ti reć. Na ormaru ti je kutija s tim pa ti vidi šta ćeš kad bude vrime. Nitko
ne govori ništa. Ne kimamo više razdragano kao što smo kimali na bermude i
majice s kratkim rukavima za ljeto. A imaš i one parfeme, dodaje M. pa se
obrati meni. Bi li ti, rodice, koji parfem da ti dadem? pita me i smije se. Ja
odmahujem glavom makar znam da je M. već jednom nogom tamo pa zna sve i sama. I
neugodno mi je što sam tako balava pa kroz suze razmišljam o parfemima za
uspomenu.
***
Prvo uđem
ja, pa malo ostanem. Pa onda ulazi T., pa se i on zadrži. Sa mnom je lako, na
njega puca. Rođače moj, je li moguće da se zadnji put vidimo, pita ga i plače.
Nije, kaže on. Plače se i njemu, ali još će malo... Znam da me lažeš, kaže mu
M. Ma ne lažem, odgovara T. Lažeš, inzistira ona. A on joj među dlanove uzme
lice, pogleda je u oči i kaže: Vidit ćemo se nas dvoje opet. M. mu se nasmije.
Kimne.
On za sobom
zatvori vrata. Laga sam Marini, gleda sam je u oči i laga, kaže mi.
***
Na sprovod
nismo došli. Oprostili smo se od nje žive. Kasnije je sve ipak manje bitno. Ostat
ćeš mlada, rodice. Prerasli smo te svi, jedno po jedno. Sitim te se nekad, u
ovo doba godine, kad se ljeto sluti, a dan je sve duži. Pa mi fališ. Da
pojedemo ćevape i odčekamo svoj red za govornicu u Jurišićevoj. Koji više nitko
ne čeka. Pa da mi pokažeš svoju liniju života s prolaznim poteškoćama. Pa da
kimnem glavom i povjerujem ti... Iskreno.
Baš smo se
nekako zbližile.
