Saga o zečevima i Živoj istini

Jebopas, šta su zečevi gadne  beštije!

Uopće ne znam zašto. Tj. znam zašto, ali se gotovo ni u jednom slučaju ne radi o priči u kojoj je zec kao takav, per se, llično i personalno, nešto skrivio čime mi se gadno zamjerio. Više je bilo jezivih stvari vezanih za neke zečeve ili zecolike prikaze koje sam imala čast upoznati, bilo virutalno, bilo osobno.

Prvo je bila ona emisija Živa istina. Živoj istini za volju, svaka čast pokojnom Martinoviću, stvarno je bio dobar novinar, legenda i faca, ali ta emisija je dušu dala za izdeprimirat se do krajnjih granica, osim ako imaš puno droze negdje u blizini. Nešto kao Na rubu znanosti, samo gore. Ovo je meni doslovce bilo Na rubu pameti.

Čega se sve tamo nije našlo...! Žena koje nemaju noge, ali zato se kreću na stolici, i to ne invalidskoj, muškaraca koji voze auto s vrećom na glavi, pasa koji kao sviraju klavir...

Super mi je bila neka obitelj u kojoj su svi bili muzički talentirani. Svi osim jednoga, najmlađeg djeteta. Ali! Kako je majka priroda sve lijepo uredila (i pravedno!), on je, za razliku od svih njih, mogao napraviti jako puno sklekova, iako mu je slon pritom prdnuo u uho. Tako bi se kućni bend okupio i svirao te pjevao, a micek ispred svih njih pumpa sklekove, čo´uče, ko da nema sutra!

I tako, svašta još nešto.

Nego, o čemu sam ja ono...aha, zečevi i Živa istina.

Bila neka mačka u Živoj istini. Koja se iz nekog razloga ponašala kao zec. Jela je kao zec, spavala je kao zec, kretala se kao zec. Čak bi i nogice prednje onako savila pa skakutala. Nuff said – nikad nešto gore nisam vidjela. Odvratno. Jadna mačka, ali brate, ne bih joj vode dala na smrtnoj postelji koliko mi se gadila. Dobro bih, ali zatvorenih očiju.

Onda je bila druga situacija, kad sam gledala seriju Muške svinje (Men Bahaving Badly)pa kad je cura od onog koji je imao curu ostala trudna, kupio joj dečko velikog plišanog zeca. Ali ono...velikog. Baš zekonju, pravog. I ostavio ga na kuhinjskom stolu. Pa kad se ovaj drugi vraćao sa sudopera i naišao na zekonju na stolu, usrao se ko grlica. A stvarno je bio odvratan zec. To je druga meni traumatična situacija sa zečevima.

Treća traumatična situacija je zec mog prijatelja (zapravo, sad već bivšeg prijatelja – posvađali smo se oko serije Seks i grad), u biti  skroz simpatičan zec, koji me jednom, kad sam se ljubila u prijateljevom wc-u, na nekom polu-tulumu prije sto godina, odlučio napasti iz kade (nisam ni znala da je tamo) i ugristi za nogu. Kroz tenisicu. Ni „bok“ mi nije rekao.

I kao kruna svega – još sad na internetu naiđem na ovu sliku, ispod, čisto za dobar dan.

Kako bi nakon svega toga itko mogao voljeti zečeve...?