Srcem (uglavnom istinita priča)

„Kako je bilo?“ pita ga ćaća.

„Ma bezveze,“ odgovori on prikovolje. Nije se izgušta nimalo i čini mu se ki da je izgubio sve  vrime ovoga svita, a ne jedno jutro i popodne. Moga je tako otić na misu i u selu, odguslit svoje među narodom doli, kad već pivat ne zna pa mu nije misto u koru, pričekat mater i ćaću i pomalo, niz Jabuku do kuće. Poist nešto šta je mater jutros ranom zorom krenila kuvat pa kasnije već šta se radi nediljom. Nediljom se ništa ne radi, tako je Bog odredio, al uvik se ima šta za radit, u onom nekom drugom smislu rađe: otić do Vickuše popit koju ili proljudikat s muškima šta igraju balote doli na zogu. On ne igra balote. Nije sposoban, nije višt...nema...a, bolje i ne govorit šta nema...

„Bezveze je bilo,“ ponovi i zagleda se kroz prozor.

„Kako bezveze, pa jel bilo svita?“ uporan je ćaća.

„Ma nije bilo svita!“ zadere se Antiša i ode sist na onu klupu isprid kuće. Dosadila mu je više i ta klupa. Zimi i ujesen sidi na njoj i suši maramicu na ispruženoj nozi, a liti se znoji uvik ispod iste kape i kuka kako mu je vrućo. Više onako za sebe, nego da ga iko drugi čuje. I dosta mu je danas te klupe – danas mu nije draga ni ona, ni Vickuša, ni vino, ni balote. Koje ne igra. Jer nije višt. S rukama možda i je, ali valjalo bi za taj sport imat i obe noge.

Jadna li mu majka... prođe mu kroz glavu svaki put ta besida, kad god se siti da nije višt. Pa je prova otirat nekim drugim mislima, ali danas mu baš nekako ne ide. Jadna li mu majka... odzvanja u glavi i ne miče se. A njemu je sad samo do toga da dođe jedna druga majka i da joj napravi dičice i da svi skupa lipo zaborave na to kako on nije višt.

Danas je otiša u Drniš na misu jer je danas tamo nakon mise tribalo bit kolo. A u kolu će bit i Ona. Lipo pleše. Lipo se i smije. Lipo i govori. I lipa je mala. Višta... Di će njega vakog i pogledat.

„Šta sam se uopće tramakava...“ reče sam sebi i izvadi duvan pa ga pripali.

„Pa šta te sad tako štufalo, Ante moj?“ pita ga ćaća.

„Nu! Ma di si mi se sad opet stvorio! Jel´ ne vidiš da sam izaša iskuće da me puštiš s mirom!“ zadere se opet. Ovo je drugi put da se danas zadera na ćaću, a ne dere se inače nikad. Ćaća je Ćaća, s velikim Ć i na njega se niko ne smi derat. A pravo je reć – na njega se niko i ne želi derat jer nema zašto.

„A oprosti Ante moj, al meni se pari da si ti nešto pravo vrižetan danas...“ zaklima ćaća glavom livo-desno pa se povuče malo dalje. Zagleda se doli, priko Petrovog polja, lipo do Trlabetuše. U njegovo vrime, tamo su se igrala kola i zna on zašto sad tamo gleda.

„Ante moj,“ krene opet, „Nije žensko zec pa da će uteć!“

Ante se teke zakašlje pa pljune komad duvana sa strane, izdrečio oči ki varen zec pa pogleda u ćaću ki da mu je zadnje šta će vidit na svitu.

„Ma...ma, ma... koje žensko, ćaća, šta ti...šta ti sad tu meni...“ zamuca pa ugasi duvan i odšepa u kuću. Poist ono šta je od ručka ostalo jer oni su davno ili, a njemu je dugo tribalo da dođe od Drniša. Skoro pa duplo više nego šta čoviku s dvi noge od krvi i mesa triba.

Uvečer je lega u krevet i sanja opet onu istu priču koju je slučajno čuo kad je bio negdi na pola puta od dideta do čovika. Dobro, istini za volju, on je prista bit dite s devet godina, kad se cila štorija i odigrala. Al pričala su posli par godina neka druga dica, kad su im prolazila iznad kuće, pa je čuo. A oni nisu znali da je čuo.

„Ovo ti je kuća Ante Jakišinog...“ prošapćala je ona mala iz Prpića.

„Onoga s drvenom nogom?“ pitala je druga mala, iz Barića.

„E, e, njegova...“

„Pa šta njemu bi da ima drvenu nogu?“
„Uvatila ga makinja! Jašio je na konju doli kod štrike, konj se pripa trube i bacio ga pod vagon. Kad je puka glas po selu da je makinja uvatila dite, a nisu još znali ko je, doša je glas i do matere mu. I promisli, samo je rekla Jadna li mu majka. Šta ti je život...!“

Tako su one sažalno pričale, a njemu su od muke krenile suze u potocima. To je bio prvi i zadnji put da je zbog toga plaka i nikom nije reka.

Al sanja, stalno sanja. I budi se bisan pa zvekne onom kapom šta je po noći stavi na kantunal, ošine je lipo do vrata i samom sebi vikne: „Jadna li ti majka!“ Jer ne psuje pa se jedino tako može rišit bisa...

Noćas to nije napravio.

Noćas se samo diga i otiša sist isprid kuće. I tako je sidio da rano ujutro, a onda je, bez kave i kruva, otiša pravo do rudnika. Tamo još može nečemu poslužit.

Kad je ugleda Nju isprid rudnika, umalo ga prikinilo!

„Šta ti ode radiš, nesritno žensko...“ promrmlja je, opet više sebi.

„Kud si se danas ode nacrtala, kad sam ubuđan i nikakav, a jučer kad sam se sav uglanca...“

Ona je čistila postole od nešto malo blata i stavljala okrugu.

„O, Antiša,“ rekla je i malo pocrvenila, „Faljen Isus!“
„Navike, Ane...“ reka je i jedva se suzdrža da ne kaže Ane moja.

„Pa šta je tebe ode dovelo?“ pokuša je upitat šta je mirnije moga, a tresa se ki šćap od glave do drvene pete.

„Valja kruva donit u kuću pa je, evo, i mene dovelo do rudnika,“ odgovori ona.

I ona je nesritnica. I njoj je jadna majka, mada ima obe noge. I nju je život kroz svakakvu draču protra. Al njemu se čini najmaženija na svitu i njene ruke, sive od kore kumpira, tako mlade, a tako stare od teškog života, njemu su najlipše i najuglancanije koje je vidio.

„A, tako...“ reče on i mrvu hrabriji, upita: „A šta te ne bi jučer u kolu?“

Ona se zagleda negdi njemu priko ramena: „Ma...triba radit danas pa...da ne noćarim, kaže mater...“

Neko su vrime šutili, a onda su se skupa uputili prema rudniku.

„A al si me bio tražit?“ upita ona putem do tamo i blago se nasmije. Vidilo se da joj je drago. Vidilo se da je ljuta na mater šta joj nije dala da noćari i šta ga nije srila jučer. Znala je da je bio uglancan i lip. Mada je lip njoj i ovako...

„A jesam...“ nasmije se i on pa nastavi, prvi put siguran da smi tako: „Jesam, Ane moja...“

Sitio se i da je, dok je nailazio, popravljala okrugu pa je naglo stala kad je naiša. A koja cura s bilom okrugom dolazi radit s ugljenom?

I putem do rudnika, ko da su im se prsti par puta očešali...

Godinu i nešto kasnije, dok je dojila njihovog najstarijeg sina, bila je prva osoba kojoj je ispriča onu priču koja ga često budi. Od tada se kapa noću više nikad nije makla s kantunala, a njih dvoje se više nikad nisu makli jedno od drugoga. I nikad nije bilo lako, a nije uvik bilo ni lipo. Al su znali da im ni obisni konj, ni jaka makinja, ni dva izgubljena ditinjstva ne mogu uzet ovu dičicu koju sad imaju i koja rastu i kojom se Ćaća po selu fali ričima: „U mog Ante četri sina!“

A sve zato šta je srce bilo višto.